Otišao je Papa Franja. Voleli su ga i ljudi koji su do sada imali odbojnost prema predhodnim papama.
Prvi koji je izjavio – ko sam ja da bilo kome sudim. –
Ili – Bog ne pravi razliku između religija kada vidi ljubav. –
Ili – Nasilje u ime religije je zloupotreba imena Božjeg. –

Sve je to unelo neku vrstu revolucije u hrišćanstvo.

Bio je prvi Papa iz Latinske Amerike, tačnije iz Argentine.
Odbio je da živi u papinskoj palati.
Nosio je običan krst, a ne zlatni.
Kao i obične cipele, a ne crvene, papinske.
Vozio se često, kao i Patrijarh Pavle, gradskim prevozom.
Nosio je sam svoju torbu, bez poslužitelja.
Izbegavao je, kada god je mogao, ceremonije.

Govorio je jezikom naroda, toplo, neformalno, ljudski, ne želeći od sebe da pravi ne znam šta.

Nije imao ništa protiv ateista i agnostika, pod uslovom da su dobri ljudi.
Nije govorio protiv homoseksualaca.
Često je pominjao kapitalizam kao glavni problem današnjice,
duboko svestan da je mnogo šta do sistema i ljudi, a ne viših sila.

Stao je u odbranu migranata i izbeglica.

Bio je i ostao deo naroda – nije im samo mahao sa visokih balkona palata.

Apelovao je na bogate da podele sa siromašnima.

Pozivao je na razumevanje i savest, a ne na osudu i prezir.

Uzor mu je bio Franja Asiški, simbol skromnosti.

Ljudskost mu je bila važnija od svetosti.

Umesto da ljude drugih vera zove – pagani, zvao ih je – druga braća u veri.

Dostupan medijima, spreman da primi kritike, a i da se našali na svoj račun.

Osuđivao svaku zloupotrebu u ime crkve.

Često je išao u posete, u predelima pogodjenim ratom, pokušavajući da se iskupi za mnoge greške njegovih prethodnika i politike.

Papa Franja je negde bio svestan da crkva, na ljudskim osnovama, treba da se približi vernicima.

Nije u njima video stado koje treba voditi, nego bratsku zajednicu i prijatelje.
Insistirao je da crkva ne živi samo za sebe, nego za sve ljude.

Odrekao se titula „Njegova Svetost“, rekao je da je samo „Otac Franjo“,

Umesto da bude vladar, rekao je da je uloga pape da bude sluga.

Nije bio u sporu sa naukom i umetnošću, naprotiv.
Verovao je da su one osnova duhovnosti i da treba da idu rame uz rame, u službi humanosti,
čime je dobio ogromno poštovanje nereligioznih ljudi.

Mnogim verama i učenjima je pružio ruku, što je pre bilo nezamislivo.

Nije se predstavljao kao svetac, već kao grešnik koji se trudi da postane bolji.

Više puta se izvinjavao zbog zločina crkve kroz istoriju i kolonijalizma.

Nije čuvao crkvu iza zidina – izašao je napolje, među ljude.

Pokazao je da se vera meri dobrotom, a ne molitvama i ikonama.

Obraćao se svima kao braći, bez da je delio ljude.

Učio je blagosti, saosećanju, toplini, nežnosti.
Trudio se da razume ljude, a ne da ih plaši grehom i zastrašuje.

Nije želeo sledbenike – želeo je prijatelje.

Voleo je i život, ne samo Boga.

Naravno, za sve ono u čemu je bio drugačiji, bio je i osporavan.
Nazivan je populistom.
Kritikovan što je ženama u crkvi dao isuviše prostora,
ili što mu je komunizam bliži od tržišta, jer je sanjao o društvu jednakosti.
Proglasili su ga “socijalistom u mantiji.”

Sve u svemu –

Ono što je vekovima unazad čekano, doživljeno je sa njim.

I zato ga je narod voleo, mnogi crkveni krugovi baš i ne.

Smetalo im je što mu je važnija suština od forme.

Tako se i ponašao –

Obično, ne zato što je bio običan, nego veliki.

Do sada su nas druge pape plašile strašnim sudom i kaznom, a Papa Franja beskrajno radovao,
i dao ono najvažnije, ljubav, veru i nadu, u stvarnom životu.

Stefan Simic