Nedavno sam procitala statisticki podatak da 92, i nešto % građana Bosne i Hercegovine poseduje mobilni telefon i ima pristup internetu. Prema podacima iz 2013. godine, u Bosni i Hercegovini je bilo oko 90.000 nepismenih osoba, što čini 2,82% stanovništva. Nedavna procena: Prema podacima iz septembra 2025. stopa nepismenosti je 10%.(ovo je ipak procena i uzimam je sa rezervom). 8-mog septembra UNESCO podseca, povodom međunarodnog dana pismenosti da je broj nepismenih u BiH četrnaest puta veći od svetskog proseka. To ispada da svi koji znaju makar sva slova imaju mobilni telefon i pristup internetu. Kad ga već imaju, imaju i potrebu da ga koriste i aktivno komentarišu sve objave na društvenim mrežama. Pročitamo li njihove komentare na pojedinim portalima, ali i na našim objavama, sumnjam da neki od narečenih nije kupio diplomu osnovne škole…

Šta nam to govori? Pa, meni govori da nam standarde nameće i formira javno mnjenje baš ta kategorija građana, što je pogubno za državu. Uzmemo li u obzir činjenicu da veliki broj “njih” ne može shvatiti smisao svake rečenice a ne zna ni značenje pojedinih izraza, nije ni čudo da njihovi komentari obiluju psovkama, šovinistickim ispadima i uvredama. Ne treba ni napomenuti da su u ogromnom broju naklonjeni ekstremno desnim i konzervativnim grupama i strankama.

Ne bi oni bili problem da nije u hibernaciji suprotni tabor, obrazovani građani koji linijom manjeg otpora neshvatljivo padaju pod njihov uticaj. Tu imamo problem za stručnjake iz oblasti PSIHOLOGIJA MASE.

Nedavno smo ispratili na poslednji počinak veoma popularnog estradnog umetnika, privrednika i humanistu. Tom prilikom su se homogenizirali svi koji su bili u prilici da iskažu svoju tugu. Došlo je do spontanih okupljanja njegovih obožavaoca, što je sasvim u redu. Na Tv smo videli ponekog uplakanog a većina je nasmejanog lica pevala njegove pesme. Ali, je li u redu da se peva i veseli kad neko umre? Do nedavno smo ismejavali neke pravoslavce koji pevaju i prave pijanku na groblju. Šta je sad ovo kod nas? Ogromnma većina građana BiH se deklariše kao VERNIK. Nije baš ni u jednoj religiji takav običaj. Čak su i visoki verski službenici upozorili da se krše verski kodeksi. Zameraju mu verski čistunci što je pio i još koješta. Ne želim ulaziti u verske običaje muslimana ali u tome ne vidim neki greh. Znam ih puno koji ne propuštaju ni jednu džumu a akšamluče svaki dan…

Nastupila je prava trka u predlozima: od izglasavanja dana žalosti u državi za popularnim pevačem (što je prvi slučaj možda i u Evropi), davanju njegovog imena ulicama, parkovima pa čak i aerodromu. U javnom prostoru je glorifikovano sve u vezi popularnog pevača. Očigledan pokušaj da se od njega napravi svetac. A, je li bio svetac? Bio je dobar, fin, učtiv, human čovek ali za sveca treba još puno drugih kvaliteta. Potpuno je prirodno da u žalosti vidimo sve ružičasto. Kasnije, kad nam se misli razbistre, kad počnemo trezveno razmišljati, shvatamo da smo bili žrtve patetike, euforije i histerije. Vidite, popularni pevač nije imao neprijatelje. Malo ko na svetu se može tim pohvaliti. Ali, nije problem u neprijateljima nego u njegovim prijateljima. On ih je imao bezbroj, a među njima je bilo i onih sa kojima se pristojni ljudi ne bi ni rukovali. Od kriminalaca, ratnih profitera do državnih neprijatelja, veleizdajnika i mrzitelja njegovog naroda. Pohvalio se poznati kriminalac koji se bavi reketiranjem da ga je Halid pitao koliko mu treba para da mu da. Neki dan se oglasio poglavnik Čović i pričao o njihovom “obiteljskom” prijateljstvu. Vrte se videa pevača u društvu sa veleizdajnicima pa čak i sa SNSD-ovcima.. Neću govoriti u vaše ime, ali ja se ne bih napila iz istog bunara sa Čovićem, Dinom, Košarcem a kamoli im pružila ruku ili dolazila na “obiteljska” slavlja i rođendane. Čović je samo jedan od mnogo njih sa kojima popularni pevač nije smeo imati nikakvu dodirnu tačku. Pogotovo što je bio veoma razočaran situacijom u BiH i delovanjem takvih kao Čović. Nije tajna da se družio sa srpskim i hrvatskim političarima koji rade o glavi našoj državi pa čak i sa srpskim patrijarhom Porfirijem. Stari Latini su izmislili sentencu koja bi u slobodnom prevodu glasila “SVAČIJI PRIJATELJ, NIČIJI PRIJATELJ”. Čovek mora imati nekakve kriterijume u životu i praviti distancu između dobrih i loših…

Nije on bio zadovoljan ni narodom… Decidno je izjavio da je narod bezobrazan, da se najeo hleba i pobesneo. Da se samo zna hvaliti… U komentaru ću ostaviti video njegovog razgovora sa Bakirom Hadžiomerovićem. Video je malo duži ali je zaista najbolji od svih intervjua koje je popularni pevač ikome dao.

Nesporno, da je bio veliki i human čovek. To je svakom ljudskom biću najveća satisfakcija u životu. U naletu euforije je proglašavan za najhumanijeg i najboljeg Bosanca. Imam jedno retoričko pitanje: je li veći humanista onaj koji daje puno jer ima ili onaj koji nema a daje sve što ima? Ili je li veći patriota ko da milion, kojih ima podosta ili nečiji dar za slobodu BiH sina, oca, brata, zdravlja…? Samo pitam, kao čovek i vernik.

Ne mogu kazati da sam bila prijatelj sa rah. Halidom iako smo nekoliko puta dugo sedeli za istim stolom u Mažestiku kod rah Dževada i Ruhe Delalića a sretali se i na nekim koktelima u ambasadama. Ja bih rekla samo, znali smo se. Naružila sam ga dobronamerno kad je išao Čoviću za rođendan i kad je bio na “korona derneku”… Objasnila sam mu da nije svejedno radi li to on ili Fadil Novalić.

On je ikona ovog društva i treba pružati pozitivan primere. Nije mi zamerio, javno se izvinuo zbog derneka. Kad sam čula za njegovu smrt, bila sam zaista ožalošcena i kao vernik sam se pomolila za smiraj njegove duše. Umro je dobar čovek, trenutno najpopularnija estradna zvezda na ex Yu prostoru. Uverena sam, da je živ, voleo bi da je njegov poslednji ispracaj protekao skromnije bez velike pompe i halabuke.