Jeste, ali kad bi se zavitlavali. Nema šanse da to ikada postane. Bezbroj je razloga za koji su svi krivi, od kilave, nesposobne i korumpirane vlasti, turističke ponude i usluge. Mi svoju šansu nismo iskoristili nakon ZOI 84 i tu je kraj diskusije. Objekti za zimske sportove su ostali neiskorišteni, ugostiteljska ponuda se svela na burek i ćevape a usluga se vratila na onu predolimpijsku, socijalističku tipa „Ne mogu oni mene malo platiti koliko ja mogu malo raditi“. Došao je rat, završio se nerešeno iako smo mi nagrabusili u njemu i turizam je definitivno eliminisan u smislu da bude pokretačka i razvojna šansa. Ugostiteljski objekti su nicali preko noći ali tu nije bilo ništa što će privući stranu ili bogatu klijentelu. Sve je to bilo anemično, bezsadržajno i slično kao jaje jajetu. Na stotine buregdžinica je otvoreno sa istim asortimanom i vrlo lošim kvalitetom. Vlasnici su zapošljavali jeftinu a neškolovanu radnu snagu koja ne uma napraviti nikakvu kvalitetnu pitu nego onu seljačku kakvu i kući prave. Zeljanica bez zelja, sirnica sa užeglim sirom, burek bez mesa a krompiruša sa malo neoljuštenog izrendanog krompira, sve ispod sača a svaka druga burekdžinica pite peče u pećnicama.
Na stotine picerija je otvoreno a u celom gradu možete pojesti solidnu picu na 2-3 mesta. Sve ostalo je ili nepečeno ili im je pica od hlebnog brašna. Osim toga, verske predrasude su učinile da pojedine pice prave od surogata jer ne koriste obavezne sastojke koji su od svinjetine (pršuta, mortadela, kobasice, slanina).
Na stotine ćevabdžinica je otvoreno a samo u 5-6 možete pojesti prave ćevape i izaći zadovoljni nakon klope. U ćevape se svašta stavlja, somuni su uglavnom bajati, usluga je katastrofalna a ponuda bedna. Sramota za Sarajevo da su najbolji ćevapi (po mom ukusu) u Hadžićima kod mosta.
Kafića i kafana je otvoreno preko hiljadu od rata na ovamo. Narod je inače lud, sva su mu merila poremećena pa im je najvažnije piti kafu. A kafe nigde ni na vidiku. Svi su pokupovali aparate i služe samo zaprljanu i zatrovanu vodu užasnog ukusa. Sve te instant tekućine su čisti otrov, upozoravaju stručnjaci ali narod ne haje za to. Iz sarajevskih kafića je proterana turska kafa sa rahat lokumom i kockom šećera. Svega nekoliko kafana nude takvu meraklijsku uslugu. Kafa se pije sa ćejfom. A iz ovih polupraznih šoljica se može srknuti samo jednom bez ćejfa.
Slastičarne su u Sarajevu ravne elementarnoj nepogodi. Žalosno ih je i sa ulice gledati. Na Čaršiji pogotovo. Izlozi su natrpani reklamama za Tursku i arapske zemlje. Nigde naših kolača. Sve sami turski specijaliteti i Dubai sranja. Neki dan sam prošla Čaršiju uzduž i popreko i zgadilo mi se od neinventivnosti, Reklamira se Dubai torta, Dubai čokolada, Dubai halva, Dubai rahat lokumi… Jedan dan će nuditi kao specijalitet i Dubai govno.
Nakon rata otvoreno je bukadar restorana. Ne mogu kazati da je većina loša i nekvalitetna. Uglavnom se nude evropski specijaliteti čije su cene neprihvatljive za standard građana BiH. Sve je tu preskupo. Mogu verodostojno svedočiti da je ponuda skuplja nego u restoranima iste kategorije u Budimpešti. A Budimpeštu pohodi više turista za mesec dana nego čitavu BiH za godinu dana.
Veleizdajnički gad Forto je „izgradio“ gradove na planinama. Ponuda u tim objektima gore je preskupa, nikakva a usluga primitivna. Sve okolo je prljavo i zapušteno.
Sad mi kažite šta će turisti ovde kod nas? Zbog čega bi dolazili i ponovo se vraćali? Sve što Sarajevo nudi, ima i u drugim turističkim centrima. Što bi picu jeli u Sarajevu sa goveđim „kulenom“, junećim „kobasicama“, pilećom „mortadelom“ kad svugde izvan FBiH mogu pojesti pravu. Što bi jeli turske kolaće ovde kad originalne mogu jesti u Turskoj, Makedoniji, Albaniji… kvalitetnije i jeftinije. Turistima u Sarajevu nisu interesantni Käsefondue, Beef Stroganoff, Tagliata, Kimchi, Falafel, Shepherd's pie, Fish and chips, Smashburge niti Double Down Dog. Ne trebaju im ni pabovi ni “noći veštica”. Oni dolaze da jedu naše specijalitete, da vide naše tradicionalne proslave, improvizacije i događaje.
Sarajevo bi moralo a može postati turistički centar limitiranog kapaciteta samo onog dana kada bude nudilo naše, ne tuđe. A za to treba imati vizionare, zaljubljenike u svoj posao, svoj grad i svoju državu. Mi tih vizionara skoro pa i nemamo. Stari su izumrli a nove gazde su kontroverzni „biznismeni“ kojima su stranke dale objekte za frtalj kile sertifikata. Njima je važnija brza zarada (makar je stekli švercom robe iz Turske) i glumatanje pripadnika sarajevskog džet-seta.
Malo sentimentalno podsećanjel. Nekada je pored At Mejdana postojala najlepša sarajevska kafana sa prelepom baštom. Zvala se „TRI ŠEŠIRA“. Nikome do sada nije palo na pamet da bi njena obnova bila poslovni pogodak i turistička atrakcija. Mnogo pametnih ljudi po svetu to rade. Mi bi mogli štošta naučiti čak i iz ove stare fotografije, ali to nije u duhu i maniru ovdašnje kleptokratije.
