Genocid se u Srbiji svela samo na reč koja para uši. U stvarnosti međutim on je imao konkretne radnje.

Umišljaj, kojim su u masovnoj egzekuciji pobijene hiljade Bošnjaka, uključivao je sledeće akte koji su preduzeti od desetine i desetine ratnih zločinaca:

– razdvajanje/trijaža hiljade ljudi;

– odvođenje na posebno mesto za ubijanje;

– ubijanje jednog po jednog, satima, ili danima;

– kopanje jama buldožerima u kojima su ubačena tela bez oznaka, koji su imali vozače;

– sakrivanje tih jama godinama;

– sakrivanje zločinaca decenijama.

Nije lako ubiti osam hiljada ljudi za kratko vreme. Nije lako ubiti ni sto ljudi. Nije lako iskopati desetine jama u kojima će biti bačeni. Fizički, to je veoma teško. Psihički i moralno, to je nekima bilo izvanredno lako.

Ljuidi koji su u tome učestvovali još uvek šetaju među nama. Činjenice o njihovom identitetu dobro su skrivene aktivnim radnjama vlasti Aleksandra Vučića.

Njegov dolazak onomad, u Potočare, velika je laž I obmana. Nije on tamo bio jer se kaje. Tamo je bio jer mu je to tada politički bilo korisno.

To znamo, jer od njegove vladavine – niko novi ko je u ovim masovnim egzekucijama učestvovao nije otkriven. To znamo, jer je on postavio Šešelja poput vrhovnog ajtolaha da koristeći poluge posejanog medijskog mraka, gospodari sistemom vrednosti u zemlji. I da baš danas, kada je to moralno najizopačenije, predstavlja knjigu koja se tim masovnim egzekucijama podsmeva.

Govore neki – to su bili borci.

Čovečanstvo međutim govori – čovek bez oružja nije borac. On je civil.

Milutin Milanković je bio zarobljen u Prvom svetskom radu, takođe bez oružja.

Da li je među hiljadama ubijenih u Srebrenici bio neko sličan, nikada nećemo znati.

Kajanje je jedan od glavnih stubova hrišćanstva. Saosećajnost takođe. Vinovnici ovih zločina se ne kaju. Ali od zla kajanje i ne očekujemo.

Inspirator ovih zločina: “Ubićemo sto muslimana za jednog Srbina” danas sa televizija preti: “Za sat vremena možemo da uništimo kuće i sve stranačke prostorije aktivista i opozicije”.

To je neumoljiva posledica tolerisanja zla prema drugima. Vrati se kao bumerang onome ko ga je ignorisao.

To je Aleksandar Vučić. Čovek bez kajanja, stida i ikakve sposobnosti razlikovanja dobra i zla. Taj ko to ne razlikuje sam je zlo.

Krvavi vihor rada u Bosni i Hercegovini odneo je mnoge žrtve.

Međutim, on je odneo među mnogima humanost kao takvu. Svake godine to vidimo kada brojni baš na tu godišnjicu taj zločin negiraju. Neki prave žurke i vesele se. Neki hoće da biju one koji tuguju, ili se saosećaju.

Tužno je to stanje društva. Koje ukazuje na vrlo tmurnu budućnost.

Kažu neki: “Ne možemo se kajati za ono što nismo mi počinili”.

Ali ja vam kažem, bez empatije niste humani. Niste ljudi.