Moje shvatanje patriotizma je vrlo slično shvatanju ljubavi. Ne rade se te stvari za pare. Kad je ljubav za pare u pitanju, svima nam je jasno ko su akteri takve ljubavi – Kurve i žigola. Danas tim damama tepaju da su “sponzoruše”. Ili zvezde Zadruge, Granda, Pinka…

Kad je rat u pitanju, to nije tako jednostavno. Prvo, PATRIOTA može biti samo onaj ko brani svoju domovinu a nikako onaj ko ima nameru da osvaja tuđu. U rat se ide kad ti srce i duša kažu da te domovina treba. Prvi korak je težak, ODLUKA da se stavi na raspolaganje grupi ili već formiranoj jedinici istomišljenika. Prva selekcija koja te tada čeka je kontrola STRAHA. Tu mnogi otpadaju. Oni nisu za osudu.

Jednostavno, mentalni sklop im je takav da ne mogu izaći na kraj sa strahom. Samo budala se ne boji smrti a samo iskreni i pošteni ljudi to mogu da priznaju. Ostali lažu. Ovi što nisu prošli prvu selekcije su sasvim u redu ako su to priznali i tražili da daju drugi način doprinosa odbrani rodne grude. Oni koji se “ispale” preko noći, su pokvarili prvi patriotski zov i postali izdajnici. Nisu prekršili nikakav zakon ali jesu moralni kodeks pa nisu vredni spominjanja. Druga selekcija je – HIJERARHIJA. Mnogi borci vrlo brzo požele da sede u štabovima a ne da se valjaju u blatnjavim rovovima. Borba za komandne funkcije zna biti vrlo pogana. Vojna pamet je ograničenog dometa pa već nakon nekoliko pravih borbi počinje trka za NAGRADE I ODLIKOVANJA. Iskustvo nas uči da su te nagrade uglavnom dobijali nekompetentni, posmrtno stvarni heroji ili dobro uvezani stranački šminkeri.

Prošli rat nas uči da ne verujemo puno tim odlikovanjima. U Sarajevu su počeli deliti ZLATNE LJILJANE i ZLATNE POLICIJSKE ZNACKE već nakon dva meseca rata. Niti smo šta oslobodili niti smo puno toga odbranili. Grad je prepolovljen, totalno opljačkan a ni jedan četnik nije u njega ušetao. Više je smisla imalo podeliti krivične prijave nego odlikovanja.

Još se ne nazire ni krajnji epilog a mnoge patriote počinju razmišljati kakav će im biti STATUS nakon dolaska mira. Ne nakon pobede, sad se mnogi brinu samo kako će zauzeti tuđi stan, kuću, preduzeće… kako će se instalirati u stranke kao dokazani patrioti. I tu se dobro pojeftinila reč “PATRIOT”.

Poslednja faza je “NAPLATA SVOG PATRIOTIZMA”.

Za mene je, kao što rekoh, patriota onaj ko daje sebe domovini a za uzvrat ne traži ništa. Na žalost, ja sam sa nekog drugog sveta. Niti ja njih razumem niti oni mene. A, njih je puno, puno više. Kad je mir došao počela je naplata ratovanja. Svi su ponešto tražili od domovine a poneki su izvukli premije. Neću ih nabrajati, puno ih je ali, vidimo da od rata do danas mnogi na račun svog ratovanja pevaju “Uzmi sve što ti život pruža, danas si “ljiljan” sutra predsednik Predsedništva”. I tako se od boraca stvorila armija stranačkih uhleba.

Retko koji od njih se odvažio da se u miru izbori za pobednika u svojoj profesiji. Lakše je bilo partijsko i političko beskorisno a vrlo unosno palamuđenje. Meni je tu broj 1 Igor Stojanović. Malo je raduckao kao klasični uhleb u ZZZ a onda se uhvatio politike od koje želi da živi do povlaštene penzije. Od domovine samo naplaćuje svoje ratovanje a više ništa ne doprinosi. Ili metnuli palmu u fotelju ili njega, isto nam je.

Ne mogu preskociti ni Željka Komšića. Sunovrat političke stranke je kada veliku gradsku opštinu da na upravljanje 26-to godišnjem momku bez dana staža u struci. Može on biti hrabar, požrtvovan, odan… ali, ne može imati ni z od znanja, ni i od iskustva za takvu političku funkciju. Po mom mišljenju, SDP je pljunuo u lice svojim istaknutim i stručnim kadrovima izabravši orden umesto znanja. Danas se suočavamo sa posledicama instaliranja uhleba na katastrofalan način. Opštinom Stari grad upravlja polupismeni šarlatan, lažov i falsifikator Irfan Čengić koji nije ratovao ali od svoje 18-te glumi patriotu i živi Bogami lepo od toga. Kantonom upravlja obična budala, bez znanja, bez iskustva, bez ideja, bez srama i stida Uk, od za..bancije UNITED KINGDOM. Mislim, samo mu je glava nalik na UK a unutra nema ništa osim instrukcija Forte, Čudovštićke, Kojotovića…

Uhlebi stežu omcu oko vrata celoj državi. Mic po mic, svaka stranka u vlasti ih je gurala i nogama i rukama u prenatrpane institucije i državna preduzeća. Čak su pravili nove zgrade da imaju svi gde sesti. Građanima su postajali ogroman, neizdrživ teret a profitabilne firme su zapadale u dugove. Najsvežiji primer nam je JKP Rad koje ima 1088 zaposlenih!!!!

Od te armije samo 88 radnika čisti sneg. Preostalih 1000 uhleba se buni što sneg u gradu nije očišćen. Rad je komunalno preduzeće u kojem nema šta da radi ni 20 činovnika Ne smemo nikada zaboraviti besramne slučajeve bednika kao što su Džaferović koji je 18 članova porodice ugurao u institucije, rudnike koji imaju 7 puta više uhleba od rudara, PTT, Vodovod i Kanalizaciju, EP, RTV BiH, Opštine, Vlade, Skupštine, Bolnice…Bakira koji je svoju neškolovanu ženu instalirao u durektorsku fotelju, prvo u Opštu bolnicu dr. Abdulah Nakaš a potom u KUCS… Gde je god nos promolila iskazala se primitivizmom, samovoljom i bahatošću.

Izuzetno cenim PATRIOTE koji su po prestanku rata skinuli puške sa ramena i i prihvatili se obnove svojih preduzeća, radnji, imanja… vratili se na svoja radna mesta da se dokažu i u svojoj profesiji, koji nisu ništa tražili od domovine za svoje ratovanje, svoju prolivenu krv i sve gubitke koje im je rat naneo. Oni su za mene pravi HEROJI i PATRIOTE. Ostali su uhlebi i plaćenici.

P.S: Kada bih kao muzičar opisivala našu propast, prvo bi mi pao na pamet Čajkovski (Allegro non troppo e molto maestoso) – Koncert za klavir i orkestar u B molu, I. Stavak. Ko je razumeo, razumeo je, ko nije – nije ni važno.