Uzduž i popreko.

Toliko slika, toliko uspomena, toliko lepota, da se uvek iznova i iznova vraćam.

Odmah mi mislima prolaze Ivo Andrić, Meša Selimović, Emir Kusturica (iz perioda dok mu je važnije bilo da bude čovek nego Srbin), Kiko Sarajlić, Mirza Delibašić, Indexi, Abdulah Sidran i mnogi, mnogi drugi…

Pokrene se u meni čitav jedan svet, o kome sam čitao, razmišljao.

O sarajevskim ratnim danima i da ne pričam, i svemu onome što se dešavalo.

Obišao sam toliko gradova, ali sam u Sarajevu najviše osetio protok istorije, dodir kultura.

Zagreb je verovatno bogatiji, Beograd veći, Split našminkaniji, na moru, Ljubljana uređenija, Rijeka možda najbliža Evropi, ali gde je u svemu tome Sarajevo?

Od svega pomalo, a opet – svoje.

Sve ono dobro što se dešavalo i sve ono loše, kao da se sve slilo u Sarajevo.

Zato je toliko stradalo, ali zato je i toliko živo.

Šetam sinoć sarajevskim ulicama, toliko različitosti i lepote.

I što reče Balašević – da se nečega bojim, sakrio bih se u Sarajevu…

Ima istine.

Sarajevu ne treba prići sa predrasudama, nego sa dušom.

Ne treba tražiti samo ono staro Sarajevo, nego videti i neko novo, neke nove klince koji su došli, koji se bore, trude,

stvaraju svoje istine i živote.

I stvaraju jednu novu Bosnu i Hercegovinu, u koju sam zaljubljen, od prvog dana, pa sve do danas.

I zato vas sve pozivam da se družimo 11. februara, dan uoči mog rođendana, u Muzeju književnosti i pozorišne umetnosti.

Ne dolazim da vam pričam o Sarajevu, nego o mnogo čemu drugom, ali hvala vam što ste sačuvali grad, što i dalje živi i diše u punom ritmu.

Kao večni simbol ponosa i prkosa, u kome je svako bio dobrodošao.

Došao kao stranac, postao i ostao raja.

Preveliki je spisak izuzetnih Sarajlija.

Otkako sam ga otkrio na mapi svojih traženja, i sam sam negde postao bolji čovek, koji, za razliku od mnogih, ne vidi samo jednu stranu priče, nego univerzalnu, opšteljudsku.

I što reče, čini mi se, Balašević ili Monteno:

Sarajevo će biti, sve drugo će proći.

Vidimo se prekosutra.