Besna sam na sebe. Sama bi sebe ujela. Trebala mi je samo jedna svadba da shvatim uzrok našeg propadanja. Nedavno mi se pred očima desila svadba dobrih i poštenih ljudi. Imali smo direktan pogled sa terase. Svadba je bila raskošna. Komšije su ženile unuka. Preko šezdeset luksuznih vozila je učestvovalo. Skoro svi su bili naoružani. Pucalo se iz pištolja raznih kalibara ali i iz dva automatska oružja. Nije po zakonu ali tako je to kod nas. Ako se ne zaprangija kad se krene po mladu i kad je dovedu u svoju avliju, kao da nije ni bila svadba. Niko ne razmišlja o tome da taj ispaljeni metak neće ostati na nebesima, nego da će sa hiljadu metara opet pasti na zemlju. Niko na svetu ne može garantovati gde će pasti i da li može nekoga povrediti. Kriminalistička zbirka (koju mi je pokazao pred rat profesor kriminalistike rah. Ismet Veladar) svedoči da je bilo i smrtnih slučajeva od tih metaka. I sada dolazimo do najvažnijeg. Svatovi nekako deluju siromašno bez zastava. Brojala sam ih. 3 zelene zastave, 4 zastave sa ljiljanima, 1 sandžačka zastava i 1 zastava BiH. TU SMO!!!

Zaključak se sam po sebi namece. Ovom narodu nacija (i država) ne predstavlja ništa. To je neki okvir koji steže, otežava ti život, uzima poreze, naplaćuje kazne, donosi zakone koji ti nisu po volji… Narod je važan, ne država. Ne Bosanstvo nego Bošnjaštvo. Zastavu sa ljiljanima oni također smatraju „njihovom“ Bošnjačkom. U stotinama razgovora sam se u to uverila. I ja imam zastavu sa ljiljanima koju isticem državnim praznicima zajedno sa zastavom BiH. Ja tu zastavu doživljavam kao herojsku, zastavu pod kojom su život ostavili najvredniji sinovi Bosne i Hercegovine. Nikako i nipošto kao simbol „naše“ države.

Ovo nije slučaj samo sa Bošnjacima. Svi konstitutivni narodi su isti. Bila sam svedok bezbroj svadbi u Hercegovini gde su se viorile ogromne hrvatske i ustaške zastave. Ni jedna zastava BiH. Kod Srba, da vam ne pricam. I sami znate.

Druga pojava u našem društvu me još više straši. To je „zapišavanje“ svoje teritorije. Što se tiče spoznaje istine, primeri su iz raja izašli. U svim gradovima u kojima je HDZ šef parade a posebno u Hercegovini, je najveći zločin govoriti o građanskoj državi i antifašizmu. Za njih su ustaše domoljubi a partizani su im fašisti. Hajde ih javno demantuj stotinama dokaza, ako smeš, pa ćeš videti svoga Boga. Kao što je pokojnin Slavo Kukić pretučen na svom radnom mestu, u svom kabinetu. Ili kao što su meni ispred kuće slupali auto, demolirali kamper, potopili barku… i na kraju me oterali.

Hajde ako smeš za vreme četničkih orgija na Mrakovici reći da su Srbi počinili genocid, da je Dodik obični lopov ili da je Ratko Mladić zver. Mrak bi te progutao u po bela dana. Nije sigurno ni pod „bošnjačkim kišobranom“, kazati išta protiv bradonja, protiv islamskih običaja (koji nisu običaji bosanskih muslimana) u „multietničkom“ gradu, protiv verskog izražavanja na javnim mestima…Nećeš dobro proći.

Bila sam nedavno na Baščaršiji svedok kada su tri žene u crnom sa zarom preko lica napale potpuno pristojnog čovjeka koji ih je slikao i uz to im se zahvalio. Neki dan sam videla video predizbornog skupa Fuada Kasumovića u Zenici u kojem on javno govori da je Zenica bošnjački grad, da je bošnjacki narod krvario za svoju slobodu, obraćao im se islamskim pozdravima… a govori o građanskoj opciji!!!

Ja ne zameram „obicnom“ narodu što se sklanja iza „svojih“ stranaka, sluša preporuke svojih verskih prvaka i što se osećaju sigurnije u „svojim zapišanim“ teritirijama. Zameram, i to veoma zameram intelektualcima a posebno umetnicima što to isto i oni rade, što se involviraju u etnička kulturna, prosvetna, sportska… društva, pa čak i njihove ANU. Ja te „akademike“ ne priznajem iako su i mene hteli uvući u to. Ne priznajem ni jednog aktivnog umetnika koji se ušuškao u svoj Napredak, Preporod, Prosvjetu, La benevolenciju…. Umetnici bi trebali biti perjanice svoje države a ne svog naroda. Građanskim društvima, akademijama, sportskim klubovima… se jača država. Zapalila bih političare koji su dozvolili ispoljavanje verskih običaja u javnim i državnim institucijama. To nije moja netrpeljivost prema bilo kojoj veri nego praktičnost. Uzmite za primer vojne jedinice. Kako one funkcioniraju u multietničkoj zajednici kao što je naša? Nikako. Hrvati ganjaju svoje običaje, praznuju svoje verske praznike, lojalni su rukovodstvu svog naroda a ne Helezu. Srbi isto tako svoje ali još radikalnije a Bošnjaci se uglavnom ponašaju kao da su tu samo zbog sigurne plate. Ražalostila me informacija da se naš oficir neki dan u Beču odbio rukovati sa njihovom ministricom iz verskih razloga. Šta taj majmun misli koga on predstavlja na tom prijemu? Iran? Jemen? Avganistan?… To smesta treba oterati iz ABiH. Nema Armije BiH sve dok se u njoj ne smanji uticaj vere i etničke pripadnosti. Isto vredi za sve institucije države. Da je tako ne bi smo imali za ministra, recimo četničkog govnara Nešića.

Šta vam sve ovo govori? Građanska opcija u Bosni i Hercegovini na žalost izumire. Etničke i verske opcije jačaju. Građansku opciju „furaju“ mahnitovi na kraju životnog puta (kao što sam ja) a etničku i versku podmladak, juniori, seniori i veterani. Ako im još pridružimo suport verskih zajednica, na..bali smo, što bi rekao Adem (Mrzovoljni dedo). Potvrda svega toga će biti kad se objave rezultati izbora jer je u celoj predizbornoj kampanji evidentno jednonacionalno okupljanje..