Danas je pola godine kako ga nema. Mnogo mi fali. Moja tuga je golema iz više razloga. Izgubila sam prijatelja moje porodice, sagovornika, dragog čoveka koga sam puno volela, književnog velikana, poverljivu osobu sa kojom sam se mogla radovati, plakati, žestoko svađati bez hile oko različitih metoda borbe za BiH. Danas ga nema da mi da mudar savet, da me upozori kad moram stati na loptu a kada je povoljan trenutak da neki zajednički stav iznesem na svoj način. Nije Avdo bio kukavica koja nije smela svakome ko je zaslužio javno istresti u lice šta misli. Nije, garantujem vam.
Progonili su ga po društvenim mrežama kao i mene. Blokirali, uklanjali komentare, vređali, omalovažavali ga kao čoveka i književnu gromadu ali i ganjali po sudovima, montirali mu skandale, uvlačili mu porodicu u sve te nepodopštine. Izigrali su puno puta usmena obećanja i pokušavali ga učiniti zavisnim. Mene boli uvo za te akrepe pa smo zbog toga 3-4 teme odradili zajednički. Ustvari, bilo je tu i Batinog udela.
Jedna od društvenih misterija koju nismo uspeli nikako da rešimo je veza birača za određene stranke. Ona bi trebala biti najkrhkija ali to kod nas nije tako. Tačnije, ona je ostrašcenost koja izmiče zdravom razumu. Jedino oko čega smo se oboje složili je da je to uzrok naše tridesetogodišnje agonije. Ljudi na ovoj nesretnoj planeti su uglavnom slični. Ili su patološki smantani svojom religijom, ili svojom etničkom pripadnošcu ili stranačkom pripadnošcu. Ove prve dve kategorije su za normalne ljude nepromenljive. Tako te trefilo i sedi de si. Rođen si gde si rođen, religiju možeš da odbaciš ako ti nije po volji ali ne možeš da menjaš versku pripadnost. Osim ako nisi moralna nula kao Nemanja Kusturica koji bi zbog love u jednim gaćama hiljadu vera promenio. Ili, kao majmuni iz Naše Stranke koji odbacuju svoju veru i etničku pripadnost zbog funkcija koje pripadaju nacionalnim manjinama. Ti su obične trakavice, teški paraziti u utrobi Bosne i Hercegovine, a Nemanja je jedini osunećeni pravoslavac na kugli zemaljskoj.. Ali. nenormalna veza sa strankama je neprirodna. Tu je neki kuršlus u glavama ljudi. Što vidiš, ne vidiš. Što cuješ ne cuješ. Hiljadu primera govori da ti stranka ne vredi pet para, sam trpiš zbog njihovog lopovluka, ljudske mizerije, veleizdaje, nesposobnosti… sve vidiš ali to ne priznaš i ostrašćeno agituješ za tu stranku. To je već neka vrsta ludila. Nenormalno je da odraslim, mentalno zdravim osobama (biračima) neko govori šta će i za koga će glasati. Biraći nisu venčani sa svojom strankom. Kad vide o kakvom šljamu se tu radi, biraju drugu koja je bolja. Svugde u svetu da, ali ne i na Balkanu. Tu stvari stoje drugacije. Ako neki ludak (stranački šef) kaže „nož u ruke i kolji“, oni to jedva dočekaju. Smesta zaboravljaju da im je tako rečeno i pre 33 godine, da im je pola familije raseljeno po svetu, da rone suze na grobljima za poginulim u toj ludosti, da su im kuće spržene, da su prekinuli školovanje i izgubili posao… Đaba, nož i tuđa krv su im draži.
Poslednja naša fotografija. Gajila sam nadu da nije sve gotovo, molila se bezbroj puta ali, sada vidim da to ne pomaže.
Avdo je bio intelektualac širokog dijapazona interesovanja. Sve ga je zanimalo ali na drugačiji način, kao društveni fenomen i ljudska sudbina. Družio se sa ljudima i upijao kao spužva informacije koje od njih dolaze… To je gotov materijal za knjigu, priču, pesmu, scenarijo – je li tako? Da, setite se njegovih filmova, setite se „Otkup sirove kože“-.. Bezbroj tema smo nas dvoje apsolvirali. Obadvoje smo ranoranioci pa je rana zora bila najbolje vreme za diskusiju. Interesovala ga je moja muzika, naročito mu je bila interesantna moja sklonost prema „starim majstorima“ (srednjovekovni kompozitori) ali mu se nije dopadalo moje trošenje para za stare, originalne notne zapise. Zanimala ga je i srednjevropska istorija koju sam ja učila u ranoj mladosti po mađarskim nastavnim programima. Neverovatno lako ih je povezivao i uočavao uticaj na istorijska previranja kod nas…Šahovski majstor nije bio slučajno. Bio je izuzetan „klikeraš“. U sekundi bi sve skontao.
O njegovom patriotizmu i ljubavi prema domovini je suvišno trošiti reči. Javne smo ličnosti ali potpuno nevažne u političkim krugovima što nas nije sprečavalo da se uključimo u građanski oblik otpora svim pokušajima urušavanja države. Malo ko od intelektualne elite je dao toliki doprinos kao Avdo. Bosna bi mu trebala biti beskonačno zahvalna.
Ljubomorno čuvam veliku kolekciju prepiske sa Avdom. Izrekli smo jedno drugom i najčuvanije lične (pa i porodične) tajne koje sa nama idu pod hladni kamen. Takvu osobu, kao što je Avdo, ja više u životu neću imati. Zbog toga patim i zbog toga je moje ogromno razočarenje na izneverena prijateljstva i lažne prijatelje.. a ovu tužnu priliku koristim da jebem mater musavoj, odvratnoj grdnonačelnici, Uku i njegovim ministrima, parazitima Mandiću i Čengiću, Nikšiću i njegovim ministrima i kompletnoj veleizdajničkoj Trojci. Šest meseci je prošlo a niti jedna inicijativa za imenovanje Avdinim imenom bilo koje ulice, kulturne ustanove ili obrazovne ustanove. Đubrad odvratna. Oni su ga zaboravili i otpisali. Molim vas, nemojte biti kao oni. Avdo je jedan od najvećih dragulja koje smo ikada imali.
Slika na naslovnici je jučerašnja. Autoritativni kritičari su tvrdili da sam najbolji glumac među operskim umetnicima. Nisu bili u pravu. Radost i tugu ne umem odglumiti. To samo izađe iz mene. Sve ostalo znam.
